Ta prva ljubav, u jednoj od grupa u letovalištu, bila ljubav tog leta – tog, usput, tako uzavrelog leta. Svi su se divili oboma. Kao da behu stvoreni po meri uzajamnog sviđanja. On je bio stasit momak, četvrtaste vilice, bled, bubuljičav, danda malo mrzlovaljan, koji je govorio kroz nos. Končita nije bila sasvim definisana cura, mrškasta, kože ocvale ruže, neizražajnih očiju, zuba koji je dražestno počivao nad usnom, nosa kojim je priroda prema njoj preterala, Bila je veoma radoznala, nametljiva, manipulativna, a očita želja da bude starija i zvuči merodavnije no što joj uzrast dopušta, davalo joj je antipatični izgled kakav ima sav manipulativan svet. Posle večere, u pokretnim foteljama, okrenuli bi leđa i gledali more, deo koji nije ni šetalište ni plaža, probalni delo, da budemo jasni. Bio je to početak idile.

Ja bih u taj čas obično prošetao naseljem. Često bih stigao do Kanjersa. Katkad bi me otpratio poneki drug. Češće sam šetao sam. Prolazeći pored idile fotelja, katkad bih se zbunio i zastao. Nalazio sam se pred zrijućom prvom ljubavlju.

– Konsepció!

– Šta je, Marti?

– Ne čini li ti se da nam je dobro?

– Nikad se ne bih pomerila...

– Pogledaj more...

– Kakva divota...

– Malo je vlažno...

– Misliš?

– Ne bi nikad pogodila koga sam sreo danas...

– Ne znam.

– Pogodi.

– Uh, kako si težak...!

– Pogodi, kažem ti!

– Kakav si!

– Pa, sreo sam Ljuisicu.

– Znala sam.

– Bila je veoma elegantna.

– Uvjek kažeš isto. Što je ne oženiš?

– Tebi se ne može ništa reći, Končita.

– I, da ti budem jasna, uvek pevaš istu pesmu.

– Kako si ti sebična!

– Kakvi ti to papiri vire iz tašne?

– Dalmauovi soneti.

– Dalmauovi soneti?

– Da, poslao mi ji je danas.

– I taj glupan piše sonete?

– Jadnik! Što tako pričaš?

– Zašto što je tačno...

– Hoćeš li se sećati Kalelje kad budemo u Barseloni?

– Kakva pitanja!

– Ja ću se uvjek sećati...

– Svi vi muškarci pričate jedno te isto.

– Ne praviš nikakvu razliku?

– Vidi, mrtva muva...

– Znaš li da ti ta bela odeća odlično stoji?

– Misliš da mi dobro stoji?

– Da. Stoji ti odlično.

– Pa da ti kažem, dečko, to je najgora koju imam.

– Sve ti odlično stoji, ako moram da budem iskren.

– Manegatovi idu na spavanje...

– Kako znaš?

– Gledaj...

– U njihovoj sobi ima svetla.

– Naravno: staroj je nikako treći kutnjak.

– Ne, stara je dole. Svetlo gori u sobi mladenaca.

– Ako počneš iči ću...

– Aj, aj, kako si težka!

– Moraš da znaš i da prihvatiš da ja nisam kao druge.

– Znam, Konsepsio, znam!

– Ako znaš, budi pametniji.

– Hoćeš ti da se naljutim?

– Videćeš ti...

– Šta čemo sutra da radimo?

– Popodne imam Dete-Isusa.

– A u jutro?

– Ujutro ćemo u borik.

– Hoćeš da se popnemo u San Sebastiju?

– Ako hoćeš, popećemo se nakratko, popodne...

Oni što znaju za moju uobičajenu skromnost iznenadiće se, možda, što sam se usudio na opis jedne prve ljubavi. Ipak, kad saznaju da je moj pokušaj propao, bez sumnje će biti spokojniji.